Građani ove države su, izgleda, postigli prećutni i konačni konsenzus oko barem jedne stvari: želimo da se se samouništimo, kad već drugi nisu uspeli da nas unište. Oko toga kako ćemo to uraditi ne možemo da se složimo, te ubrzano otvaramo što je moguće više opcija: zagađenje ili uništavanje voda, gušenje smogom, samozatrpavanje đubretom, nevakcinisanje, samobetoniranje i seča drveća a zarad povećanja temperature i zagađenja - trenutno vode na listi, te ćemo već videti šta će biti najprikladnije kada kucne čas. Naravno, najviše bismo voleli da skončamo u nekom slavnom ratu, ali više niko neće da se bije sa nama. E, sad. Ako je verovati statistikama i izveštajima o prosečnom životnom veku muškaraca u Srbiji, ja imam fore da još tridesetak puta stavim zimske gume i to bi bilo to. Iako smo brzi u satiranju - preteći će neka debela lepa lipa da posedim pod njom kad potpuno osedim, za to ne brinem. Nemam dece, odnosno naslednike zbog čije budućnosti bih sigurno bio sleđen i sluđen; nemam ni neku imovinu koja bi me trajno ukorenila ovde, a nemam ni osećaj vezanosti za državu-naslednicu moje domovine, kao što ga nema ni ona prema meni. Sve u svemu trebalo bi da me boli đon, ali nije tako. Trenutno nisam u mogućnosti da zaustavim izlivanje otpadnih voda u reke, stavljam filtere na dimnjake ili kvarim testere i sekire Orcima, ali mogu da pomognem da Šuma Peva >> zasadi neko drvo - donacijom, podrškom, uzimanjem ašova u ruke. I to je nekakav oblik otpora.

Pročitajte celu vest