Toliko toga imam da vam “ispričam” :) , ali na žalost nikako da stignem. Pratim vas na twitter-u, uspem po nešto i da tvitnem. Jutro mi je rezervisano za čitanje blogova. E sad tu moram malo da zastanem. Verovali ili ne, uostalom ko mi ne veruje, šta da mu radim :) , u nedostatku vremena, ustajem sat vremena ranije kako bih pročitala nove postove dragih mi blogera. Ne stignem da komentarišem, što mi je zaista krivo, ali proći će i ova gungula i vratiću se ponovo ja u staro “sedlo” ili kako se kaže u dobro poznatu mi dnevnu rutinu, ako ja to uopšte imam. Dotle, tu sam da znate :)

Između jednog, drugog posla, trčkaram kao i uvek. Svašta nešto se nađe, u našem Somboru nikad dosadno nije. Svi koji žele mogu da pronađu aktivnosti i preko glave.

Na jednom, velikom, izuzetnom događaju za mene sam i sama učestvovala pre dva dana. Rekoh ja, sve može da se stigne ako se želi. Jeste da bi po nekad trebalo malo i stati, ali, ma ljudi kakvo stajanje, e za to, to stajanje, vremena se nema.

U životu sam stalno negde jurcala. Zato mogu i da kažem, ako ništa drugo, život mi je bio ispunjen i nikad ali nikad mi nije bilo dosadno.

Da ja tu ne dužim i ne rastežem kao panta pitu ovaj, na “brzaka sklepan tekst” jer hoću da vam se pohvalim i to mnogo, jer mnogo mi i znači i veoma sam ponasna na samu sebe :) .

U nedelju, trećeg jula, Grad Sombor i Sportski savez opštine Sombor je organizovao prvi Biciklistički karavan. Start je bio u centru grada, na trgu Svetog Trojstva (Ćelavi trg) u 09:00 časova ujutro. Svim tviterašima i blogerima koji su bili u Somboru na #tweetupSO dobro je poznat ovaj trg.

O svojoj avanturi, ludoj avanturi da je tako nazovem :) zaista moram da pišem. Godine, ogroman pritisak, otežano disanje, stanje kičme i da ne nabrajam dalje, vala dosta je i ovo, su me samo na trem zaustavile u naumu da se pridružim našem Biciklističkom karavanu. Međutim, ja ne bih bila Verkić, kad ne bih na svaki izazov pokušala da odgovorim, tako da i nisam mnogo razmišljala. U stvari :) nisam uopšte razmišljala, jedini mi je problem bio gde da nađem biciklo jer ga sama nemam.

Moja dobra prijateljica se pobrinula za taj mali problem. U subotu po podne, otišle smo kod njene sestre i lep. crveni biciklo je bio tu. Jeste da su mi noge bile malo kratke, jeste da ja nisam vozila biciklo zadne 2 godine, jeste da je sic užasno uzak, tanak, mali, tvrd, strašnoooooooo, ali tada još nisam svega toga bila svesna.

U nedelju ujutro, moj unuk, kćerka, moja prijateljica i ja krenusno uz smeh, do centra Sombora. Sve u svemu ima i tu par kilometara. Već nakon samo dvadesetak metara videh ja da će velikih problema da bude, ali ja ……. kad ja nisam nešto mogla, ako sam to želela. :)

Dođosmo do centra, sačekasmo malo i krenusmo. Organizacija, kako i dolikuje nama somborcima, tu su pravi profesionalni biciklisti, tu su deca, žene, mlađi, stariji, ambulantna kola, policija, smeh, javljanje, mahanje, dovikivanje.

Objavljen je i start. Nakon dva, tri kilometra izašli smo iz Sombora. Da je neko mene pratio i dobro posmatrao, ja mislim da bi pukao od smeha, ali, da pokušam, mada će da bude teško, da vam opišem tu, tu moju vožnju :) .

Sednem ja lepo na onaj …. ama onaj mnogo uzak sic i ok. No ne potraje to pola minute, moja guza polako poče da se kliže sve dok nije došla skroz do vrha sica. E tada ti ja probam da se vratim, ali oš vraga, klizam se kao na ledu da sedim. Jedno kratko vreme sam na samom vrhu. Kako sam to uspevala, verujte mi pojma nemam. Odupirem se rukama o korman, dižem, nameštam i u toj borbi, u kojoj sam sama sebi izgledala kao pravi matador :) prođe prvih 12 kilometara relativno brzo.

Dođosmo do stadiona u Čonoplji, jednom selu kraj Sombora, gde smo imali 10 minuta odmora. Siđem nekako sa bicikla. I to beše doživljaj, verujte mi :) . Počela ja da se smejem još više, što od muke, što od tog ludog osećaja. Noge nisu moje, hoće da drže, neće da drže, drmaju se, idu kako one hoće i gde one hoće. Beše to minut, dva, odnosno, desetak, dvadeset, ko će ga više i znati koliko koraka, nakon čega se malo povratih.

Pipam se, sve na mestu, počela da verglam, tj. pričam, aha mogu, znači sve ok. Dobismo mi tu konačno i brojeve. Ne htredoše nam dati u Somboru na startu, misleći verovatno, ovo je moje subjektivno mišljenje, da bi neko odmah na startu odustao i samo čekao da se trka završi pa da počne izvlačenje nagrada. Da, nisam vam rekla, na kraju biciklističkog karavana izvlačile su se i nagrade.

U želji da vam ispričam kako sam se osećala, ipak nije mala stvar u mojim godinama uraditi ovako nešto, nikako da vam “kažem” da je moj unuk došao prvi. Mladen se oduševio. Obožava biciklo i zaista je uživao.

Prođe brzo tih 10-tak minuta odmora i krenusmo mi nazad.

Prvi problem je bilo dići nogu i prebaciti preko sica. Nećete verovati koliko to može biti naporno. Ispopentrah se nekako, gledajući u kola hitne pomoći koja su stajala čekajući da svi učesnici krenu. U njima videh mog prvog :) venčanog kuma, e, neš Verkić, stisni petlju i kreni. Nagnuh biciklo, upitrebih svu snagu i digoh nogu, ali, čim se guza dotakla onog čuda od sica, zamalo ne padoh. Pričaše ljudi kako će biti upala mišića, kako će da boli ovo i ono, ali niko ne spomenu guzu. Tu bol ne mogu i pored najbolje volje da opišem.

Vidim ja da bih mogla ovako do sutra ali nije fazon, stvarno, zamoriću vas bar koliko sam se i ja umorila vozeći :) .

Dođoh do table, do samog ulaza u Sombor i stadoh da popijem malo vode. Moje dve prijateljice, koje se nisu odvajale od mene, koje nisu htele da me napuste ni minut, okrenuše se, pogledaše u mene i

- Ajme, Verkic, ti si crvena kao ta tvoja majica. Nema više, izusti ovo moja prijateljica, mobilni je već držala u ruci i dok sam se ja okrenula, snašla, dođoše kola po mene. Strpaše me u njih i odvezoše tih kilometar i po do centra, do cilja. Džabe sam ja govorila da mi je dobro, da stanu, ma niko mene nije slušao :) . Uturiše me i u kola hitne pomoći i, verovali ili ne, sem ove moje još uvek i sada crvene guze, sve drugo beše super. Pritisak nikad u životu bolji nisam imala ( 140/80) .

Tako se završi ovaj moj prvi biciklistički karavan. Slavno, neslavno, prosudite sami. Ja sam pak ponosna na samu sebe i ovaj doživljaj nikad ne bih propustila!

 


Pročitajte ostatak teksta

Pogledajte još tekstova od blogera: Džepna Venera blog

  Blogosfera Info Box

Blogosfera ima ukupno

4636 postova