Jutros dok sam ustajao, blago sam provirio kroz prozor I obradovao se snegu koji je sve više zavejavao puste šabačke ulice. Bilo je veoma hladno pa niko pametan nije želeo da iz toplog doma izađe u dubok sneg. Da će sneg početi da pada, očekivao sam još pre i Nove godine ali sad, u februaru, vidim da me nije izneverio I da pada punom parom. Prvo sam rešio da nešto pregrizem jer sam znao da će mi trebati dosta energije. Naime, mojoj rođaki je rođendan pa sam morao dobro da se opremim za dug put.

Izađoh pred zgradu pa neposredno posle toga primetim da mi nešto nedostaje – rukavice! Stoga sam rešio da prvo svratim do obližnjeg kineskog šopa da sebi kupim “kvalitetne” rukavice za koje sam mislio da su 250 dinara ali se kasnije ispostavilo da su skuplje. Bacio sam pogled i na džempere koji su preovladavali u raznim bojama – siva, ljubicasta, crna, bela i mnoge druge! Nakon što sam probao sivi džemper, odlučio sam da odvojim novca i da ga kupim – smatram da se nisam pokajao.

Hodajući centrom, primetio sam da sa dosta krovova zgrada naviru ledenice duge i po par metara. Nisam želeo da razmišljam o tome da li će mi nešto pasti na glavu pa sam se odmakao. Sem što moramo da razmišljamo o tome i da li ćemo se okliznuti, u poslednje vreme moramo i da pazimo da nam nešto ne padne na glavu! Žao mi je što se sve to ne reguliše jer bi bilo bezveze da neko nedužan nastrada.

Pažnju mi je privuklo jato galebova koje je bilo neobično videti u tolikoj količini. Neko pametan se setio i da ih nahrani bacajući im kokice i parčiće hleba. Bilo je i interesantno gledati ih. Osećaj je bio kao da sam gledao neki ritual u kojem je vladala borba za život – svako je uzimao šta bi mu potpalo pod kljun a potom bi se brzo sklonio sa lica mesta i uživao u svom obroku.  Bilo mi je žao nakon što sam video jednog izmučenog galeba bez noge – ne mogu ni da zamislim koliko je njemu bilo teško.

Nastavih put ka parku, koje je bila jedna od prekretnica. Park je u poslednje vreme postao velika atrakcija, odnosno zaleđena fontana koja se nalazi u njemu. Zaleđena fontana omogućava iskusnim planinarima da se oprobaju u svom poslu, međutim retki su oni koji su došli do vrha! Interesantno je što je ona i dalje radila. Ko je bio hrabar da sa vrha zaviri dole, video je pravo remek delo!

Prolazivši pored fontane, razmišljao koliko bi mi bio koristan ledomir. Za ledomira sam čuo nedavno a on je metalna kandža koja se kači na đon cipela i omogućava nam da po ledu hodamo kao po tepihu. Dobra stvar a nije toliko ni skupa – 500, 1000 dinara.

Na putu do rođake, sneg je postajao sve jači do trenutka kada je vidljivost bila dosta smanjena. Zabacivši glavu dole, trudio sam se da mi što manja količina snega zapadne za vrat. Jak hladan vetar je dodatno pogoršavao situaciju. Po prstima mi je bilo hladno a nos mi je postao toliko crven da je to bila jedina upadljiva crta na mom licu.

Kada sam napokon stigao, već sam uveliko i ozebao pa mi je ulazak u zagrejanu prostoriju bio dobrodošao.  Što se tiče prstiju, oni mi više nisu bili problem – nisam ih ni osećao.

U kući je vladala prijatna atmosfera – svi su bili nasmejani. Pozdravio sam se sa svima, a potom sam rešio da se odmorim uz neki multivitaminski sok. U poslednje vreme retko pijem sokove, pa mi je ukus ovoga delovao nekako presladak.

Nisam mogao a da ne posetim Medu – crnog labradora za kojeg bi se moglo reći da je u tinejdžerskom dobu. On je, kao i svaki drugi pas, veoma živahan, što i nije loše, ali ići u šetnju sa njim i nije prijatno iskustvo. S obzirom na to da ne želim da vučem medu na povocu, pustio sam ga po dvorištu, koje je bilo puno neugaženog snega. Potom što sam otvorio boks,  bio mi je potreban određen period da psa zavežem na povodac. O tome da je bio veoma nestrpljiv, govori to što me je hitro povukao kroz najdublji sneg. Ubrzo nakon toga usledilo je dugotrajno valjanje i igranje po snegu. U nekim trenucima sam i razmišljao da pustim medu sa povoca, ali ipak nisam želeo da rizikujem. Vraćanje Mede u boks je predstavljalo pravi izazov, ali sam ga uspešno namamio hranom.

Iako su mi noge bile mokre, lepo sam se proveo. S obzirom na to da sam se istrčao, hladnoću više nisam ni osećao. Pozdravio sam se sa rodbinom i otpočeo nazad put do kuće. Sve u svemu, ovo mi je bio kao manji izlet na kojem sam se lepo istrčao i izigrao. Dolaziću ja često tamo pa se nadam da će me Meda više zavoleti.

Kuca...

Nike

Taj čuveni ledeni breg...

Mladi planinar

Labrador i ja

Green eyes...