Verovatno je svako od vas u životu imao makar jednog kućnog ljubimca. S obzirom na to da su članovi moje porodice ljubitelji životinja, kućne ljubimce sam imao još od rođenja.

Priča počinje u mojoj kući u kojoj sam živeo do sedme godine nakon čega sam se preselio u moderan stan u kojem i danas živim a sve to da bih bio bliži školi.

U dvorištu sam imao dve prelepe ženke ovčara. Jedna je bila nemački a druga kavkaski ovčar a zvale su se Koni i Sanja.

Koni je još od mog rođenja bila stara oko šest godina, veoma povučena i skromna često bi bežala od drugih sem od mog tate koga je najviše zavolela. Bila je sitnije građe. U ovom trenutku se nje ne sećam baš najbolje ali mi se u glavi vrzmaju neke slike. Nikada nisam uspeo da je pomazim a to mi je veoma žao.

Sanja je bila Konina suprotnost. Još kao mala, stara samo nekoliko meseci, bila je veoma borbena i nije trpela da joj bilo ko staje na put. Onako krupna i crna, široke vilice, ulivala bi strah bilo gde da se pojavi. Odmah posle tate, Sanja je mene najviše volela jer sam je redovno hranio i igrao se sa njom. Poznato je i to da sam delio cuclu sa njom, mada toga se baš i ne sećam već mi roditelji kažu.

Koni i Sanja su se slagale, odnosno bile su korektne jedna prema drugoj.

Kako je vreme odmicalo, Koni je postala stara do trenutka kada je i uginula. Dva dana pre smrti, sklupčala se u zadnji kraj dvorišta, tužna, pretpostavila je da će smrt nastupiti uskoro. Ja tu, nažalost, ništa nisam mogao da učinim već sam je oplakivao. Tog trenutka kada smo je odnosili, po Sanjinoj reakciji se videlo koliko joj je bilo žao! Tata je rešio da je sahrani na putu do našeg sela. Svaki put kada prođem tu, setim se Koni.

Međutim život je morao da se nastavi i stoga sam odlučio da prestanem sa žaljenjem i da se okrenem Sanji.

Pošto sam bio mali da je vodim u šetnju, obožavao sam da idem zajedno sa tatom gledajući kako je on izvodi. Bio sam veoma ponosan na nju.

Nakon nekoliko godina usledili su problemi. Naime, Sanja je obolela od tumora nakon čega smo je odveli na operaciju. Sve se činilo kao da će biti uredu, međutim nije bilo tako. Na leto je uginula jer je bolest učinila svoje ali je nasreću ostavila jednog potomka iza – Dinu!

Dina je crna mešanka koja je narav povukla na majku a izlged na oca. Imala je delimično zaobljenu njušku i delovala je druželjubivo, što i jeste bila.

Nakon prelaska u stan, nisam imao uslova za držanje pasa i stoga sam se opredelio za manje životinje. Prvi ljubimac kojeg sam držao u stanu bio je “Riki”. Riki je mužjak neke vrste ribica, zlatne boje a njega se ponajviše sećam.

Videvši moju posvećenost prema životinjama, roditelji su rešili da me nagrade time što su mi kupili veliki akvarijum pun svakojakih ribica. Akvarijum je delovao baš glomazno a zauzimao je skoro ceo radni sto. Bilo je prelepo gledati ribice noću iz kreveta. Akvarijum obasjan belim svetlom, delovao je kao jedina svetla tačka u mojoj sobi.

Osim ribica, imao sam i hrčke kao i zeca.

Kod druga sam prvi put pomazio hrčka. Osećaj je bio neverovatan! Na sam pogled je bio sladak, potovo sa brčićima sivim. Kada sam hrčka stavio na ruku, njegove male šapice na mene su ostavile jak utisak. U tom trenutku sam odlučio da i ja za sebe kupim hrčka.

Kada sam mami spomenuo tu ideju, započela je rasprava. Osećao sam se kao advokat koji na miran način pokušava da situaciju izvuče u svoju korsit. Na osnovu svojih argumenata, uspeo sam da ubedim mamu da mi kupi jednog.

Prilikom izbora, pažnju mi je privukla ženka koja je bila zlatne boje i bila je najživahnija od svih. Koliko je bila jaka i uporna, govori to što se popela preko svih drugih u nadi da ću bap nju izabrati, a na kraju i jesam. Uz nju sam se odlučio za trospratni kavez kako bi njoj bilo što udobnije.

Nakon što se privikla, često sam je izvodio iz kaveza i puštao po krevetu. Pošto je prošlo duže vremena, rešio sam da joj nabavim prijatelja!

Naime, jedan moj drug dobio je celo leglo malih hrčaka koji su bili isključivo u braon-crnoj boji. Odabrao sam hrčka koga sam u tom trenutku uspeo da uhvatim, jer ih je bilo na sve strane – bio je mužjak. Spremivši svoj transporter, lagano sam hrčka ubacio i otpočeo put do svoje kuće.

Ono što sam očekivao, bilo je to da će se oni slagati, međutim to nije bilo tako i zbog toga sam bio primoran da kupim novi kavez. Kavezi su bili postavljeni na dva stola, jedan preko drugog, tako da su hrčci mogli naizmenično gledati.

Do pre koju godinu sam držao zeca koga sam kupio u Novom Sadu. Kupljen je još kad je bio mali a niko ne bi mogao da pretpostavi u šta će posle izrasti – u veliku zečinu!

Na sebi je imao dugu sivu šaru koja se protezala duž tela, dugačke klempave uši i bio je krupan. Kada je prerastao veliki akvarijum iz kojeg je mogao da iskače kad kod bi mu bilo dosadno, rešio sam da ga prenesem u selo gde bi mogao neometano da skače po dvorištu. Slagao se i sa psima koji su bili mešanci, ne nešto puno veći od njega.

Danas razmišljam o psu, mada pitanje koliko imam vremena da odvojim za njega. U srcu su mi ostali ovčari, pa ću se opredeliti za nekog od njih prilikom kupovine.

Koje ste vi ljubimce imali i da li su vam roditelji to dozvoljavali? Ako nemate ljubimce, koje biste voleli da dobijete?