Ovih hladnih zimskih dana razmišljam o predstojećim letnjim danima. Kada izgovorim reč “leto”, to godišnje doba djake asocira na bezbrižne dane bez škole, momke i devojke na nezaboravno letovanje i uživanje na moru a starije ljude na dugotrajne gradske šetnje.

Mene leto asocira na avanture u kojima sam bio tih godina kada ne bih išao na more. Iako sam često za računarom, u toku raspusta sam većinu vremena provodio napolju. Gledajući razne tehnike preživljavanja, na televiziji, nebrojeno puta sam poželeo da se i ja nađem u zakrčenim šumama Amazonije ili u veoma toplim pustinjama Afrike.

Umesto toga, penjao bih se po teško dostupnom drveću u parku odakle bih u hladu uživao i posmatrao brojne prolaznike koji bi u žurbi, a obavezno sa flašicom vode, hvatali duži korak kako bi se kuci vratili pre nego što ih presretne sunčanica.

Što bih bio na većoj visini, osećaj bi bio lepši i sigurniji. Do vrha drveta stizali su oni najspretniji, a to nažalost nisam bio ja. Ma koliko penjanje bilo teško, silaženje bi predstavljalo mnogo veći problem. S obzirom na to da sam se uvek penjao do manje visine, lako sam i silazio.

Umesto provoda u parku, voleo sam i da se provozam na biciklu koji sam dobio još u petom razredu. Bicikl je poznate engleske marke, još uvek moderan a preovladava u više boja od kojih najviše ima plave. Prilikom njegove kupovine, nisam mogao a da ne uzmem svu prateću opremu. Naime, veoma mi se svideo merač brzine koji je u to vreme bio veoma popularan. Posedovao je dosta funkcija među kojima su: trenutna brzina, najviša zabeležena brzina, ukupna pređena kilometraža i mnoge druge. Obavezno sam ugradio i zadnje stop svetlo koje je bilo povezano sa kočnicom. Nakon pritiska zadnje kočnice, svetlo bi se aktiviralo.

U tom trenutku sam bio presrećan! Jedva sam dočekao da prvi put sednem na bicikl i da ga provozam. Osećao sam se kao zmaj, onako nezaustavljiv, jureći pri punoj brzini.

Iako  većina novih bicikala svoj životni vek završavaju po brojnim garažama, kod mene to nije bio slučaj. Svaki dan sam ga vozio a i nakon toliko godina još uvek ga koristim. Koliko je sa mnom podelio sreće, uzbuđenja i straha, čak mi je i za srce prirastao!

Svakim danom bih istraživao neotkrivena mesta. Kada bi bili slobodni, drugovi bi mi se pridružili u vožnji, a s obzirom na to da su bili iskusniji od mene, pokazivali bi mi razne prečice koje bez njih nikako ne bih mogao otkriti.

Iako sam bio posetio mnoga mesta, put do Drenovca mi je bio omiljeni. Drenovac je lepo selo koje se nalazi na 12 kilometara od Šapca, a do njega se može doći lokalnim putem koji je veoma prometan ili putićem koji ide duž reke Save a predviđen je za bicikliste i pešake.

U drenovcu imam kuću u kojoj su mi živeli baba i deda a sada se u dvorištu nalaze dva mešanca, dva veoma draga psa.

Na put sam obavezno kretao krajem nedelje, izjutra kada sunce još ne bi izašlo. Sa sobom bih poneo flašicu sa vodom ali bih se i namazao kremom za sunćanje. Naočare su bile neizostavni deo opreme jer bi me zaštitile od vetra a prvenstveno od sunca.

Polako bih krenuo. Uz pomoć brzinometra i svojih proračuna, na odredište bih stizao pre sunca.

Pejzaž je bio neverovatan! Jutarnja rosa koja je uhvatila biljni pokrivač predstavljala je pravi melem za oči. A tek Sava! Bila je potpuno mirna, neuzburkana od ribolovačkih čamaca. Jutarnji svež vazduh odisao je životom. Bilo je tako lepo udahnuti vazduh punim plućima.

Svo moje divljenje ubrzo je prekinula crna zmija koja se našla samo nekoliko metara ispred mog točka. Neopisivo sam se poplašio da sam naglim kočenjem skoro preleteo preko bicikla. Nakon što sam uvideo da je odavno bila mrtva, laknulo mi je.

Dolaskom u selo rešio sam da se odmorim uz šetnju. U tom trenutku sam osećao blag pritisak u nožnim mišićima za koji sam smatrao da će ubrzo proći.

Kuce su me na ulasku u dvorište prijatno dočekale nakon čega sam im obnovio zalihe hrane i vode.

Pošto sam bio u blizini, rešio sam i da posetim tetku koja živi u blizu osnovne škole. Iako tetka nije bila kući, posedeo sam malo sa sestrom a ujedno se i odmorio.

Vreme je polako prolazilo nakon čega sam odlučio da se vratim kući ali mi je jako sunce predstavljalo pravu prepreku!

Iako sam ljubitelj lagane vožnje, ovoga puta sam morao da vozim brzo kako na taj način ne bih izgoreo.

Povratak u Šabac označavao je kraj još jedne moje letnje pustolovine. Osim vožnje bicikla, često sam išao i na plivanje, a ređe i na trčanje.

U ovom trenutku mi je želja da ovu zimu što traje provedem na najbolji mogući način a za leto ću videti. S obzirom na to da za leto treba da se završe radovi na mom fićinom kombiju, za nekoliko meseci će biti novih pustolovina. Kombi je, na prvi pogled, neobičan i moderan. Ofarban je u drugu boju što odaje utisak nekog sportskog vozila.

Koje je vama omiljeno godišnje doba i zašto? A koja vam je najbolja pustolovina koju ste doživeli?

Ruta od Šapca do Drenovca urađena u Google Maps